|
| Ажурирано: Фебруар 2005. г. | NATO издања |
| Други језици |
Брифинг: НАТО на Балкану 1. Ка миру и стабилности на Балкану
Готово тачно девет година откако је НАТО разместио снаге у Босни и Херцеговини у својој првој операцији очувања мира, ова мисија је успешно окончана. Одлазак Стабилизационих снага предвођених НАТО-м (СФОР) из Босне и Херцеговине у децембру 2004. године био је одраз побољшања безбедносне ситуације последњих година како у самој Босни и Херцеговини, тако и у ширем региону. Он је такође наговестио дубљу сарадњу на плану безбедности између Алијансе и Европске уније, крја је распоредила нове снаге за очување мира и преузела одговорност за многе важне безбедносне задатке у Босни и Херцеговини. У годинама које су прошле од интервенције НАТО-а, изгледи за будућност Балкана и народа крји на њему живе су се променили из корена. Тада су рат или претња ратом висили над читавим регионом, а данас је вероватноћа поновног избијања насиља широких размера готово незамислива. Изгледало је да, у политичком смислу, Балкан иде у потпуно другачијем правцу од остатка европског континента, док данас евроатлантске интеграције представљају реалан циљ за све државе и ентитете, што је великим делом резултат безбедносног присуства који је пружила Алијанса. Данас су и Босна и Херцеговина као и Србија и Црна Гора, која је била мета непрекидневаздушнекампање НАТО-а пре само нешто више од пет година, кандидати за чланство у програму Партнерство за мир (ПзМ) ове Алијансе. Албанија, Хрватска и Бивша Југословенска Република Македонија(1) теже да постану чланице НАТО-а и већ са својим људством учествују у операцијама НАТО-а изван евроатлантске зоне. Такође, суседне земље, Бугарска, Румунија и Словенија, су постале чланице НАТО-а, и тиме прошириле европску зону безбедности у самом региону и око њега. Заправо, и пре преноса надлежности у Босни и Херцеговини било је могуће смањити број снага предвођених НАТО-м на Балкану на неких 25.000 - што је мапо више од трећине снага распоређених 1999. године -од којих је око 7.000 било у саставу СФОР-а.
Свакако, још увекима изазова које не би требапо потценити. Међународна рехабилитација Србије и Црне Горе биће на путу без повратка тек онда када она испуни све захтеве за чланство у ПзМ-у, укључујући и предају најозлоглашенијих осумњичених за ратне злочине на њеној територији, и када буде примљена у програм. Будући политички статус Косова није решен и снажно међународно присуство остаје неопходно. Привреде су у стагнацији, што подрива чак и најодлучније међународне напоре на изградњи мира. Свестан да и даље постоје претње стабилности, НАТО остаје предан дугорочној изградњи стабилности у читавој југоисточној Европи. Стога, успешно окончање СФОР-а не значи и крај ангажмана НАТО-а у Босни и Херцеговини. Напротив, оно представља важан корак у еволуцији безбедносног присуства Алијансе у региону. Чак и сада када је Европска унија распоредила своје снаге, ЕУФОР, у Босни и Херцеговини, НАТО је задржао свој штаб у земљи. И док је Европска унија задужена за осигурање безбедности из дана у дан, НАТО се првенствено бави реформом одбране у Босни и Херцеговини, припремајући земљу за чланство у ПзМ-у, а, на крају, и за чланство у Алијанси. Штаб НАТО-а, на чијем челу се налази амерички бригадни генерал са особљем које броји око 150 људи, такође ради на сузбијању тероризма, хватању осумњичених за ратне злочине и на сакупљању обавештајних података (Види оквир Будући ангажман у Босни и Херцеговини). Сарадња између Европске уније и НАТО-а у у Босни и Херцеговини се одвија у складу са пакетом аранжмана који су познати од називом "Берлин плус". Овај назив односи се на чињеницу да је састанак, на коме су се 1996. године министри спољних послова НАТО-а договорили да створе Европски безбедносни и одбрамбени идентитет и да ставе капацитете Алијансе на располагање у ту сврху, одржан у Берлину. У пракси се овим аранжманима жели избећи непотребно дуплирање способности између ове две организације и обезбедити њихова глатка сарадња. Стратешки командант ЕУ мисије у Босни и Херцеговини је НАТО-в заменик врховног команданта савезника у Европи, који је такође највиши официр ЕУ и који је стациониран у Врховној команди савезничких снага за Европу (СХАПЕ), у Монсу, у Белгији. Ланац команде иде од ЕУ ћелије при СХАПЕ, преко друге ЕУ ћелије при НАТО-вој Командизаједничкихснага у Напуљу, која је такође одговорна за СФОР у Босни и Херцеговини и Косовске снаге (КФОР), како би операције ових мисија биле беспрекорно усаглашене. Постоје и планови за предвиђене околности да би се НАТО-у доставиле снаге споља уколико то буде потребно. Мандат ЕУФОР-а проистиче из нове резолуције Савета безбедности Уједињених нација. На почетку мандата број припадника ЕУФОР-а изоси 7.000, што значи да је по величиниједнак СФОР-у. Поређења ради, у почетној фази снаге предвођене НАТО-м, односно Снаге за имплементацију или скраћено ИФОР имале су 60.000 војника под тежим наоружањем и опремом размештениху Босни и Херцеговини у децембру 1995. године. ИФОР је имао једногодишњи мандат да надгледа имплементацију војних аспеката мировног споразума: окончање непријатељстава и одржавање мира; раздваЈање оружаних снага два ентитета Босне и Херцеговине, Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске; пренос територија између два ентитета у складу са мировним споразумом; као и премештање снага и тешког наоружања ових страна у одобрене депое. Ови циљеви су остварени у јуну 1996. године. (1) Турска признаје Републику Македонију под њеним уставним именом.
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| © NATO - OTAN 2004 - |
NATO Public Diplomacy Division, 1110 Brussels, Belgium, web site: www.nato.int e-mail: natodoc@hq.nato.int |
